Punkt

D., glavni junak ove povesti s nogu, u jednoj rečenici rekonstruiše svoju šetnju bez cilja između vračarskih punktova, glasom opsesivno-kompulzivnog naratora iscrpno popisujući detalje nepredvidivog lutanja u potrazi za sveskom i hemijskom, mapirajući i tempirajući sva zastajkivanja, dvoumljenja i vraćanja, i dok nastoji da, što preciznije i u jednom dahu, u prisećanju ocrta neponovljive, naizgled nesuvisle putanje koje je upravo koracima opisao, u isto vreme, pripovedački svesno, uporno odlaže da prekine svoju mušičavu deonicu — to jest da stavi tačku. SPUSTI SE, PONOVO TROM, niz staklene stepenice kojima je siao i prethodni put kad je pomislio da ga u podrumu eka vei izbor rokovnika, ali kojom prilikom, budui da je tragao za predmetom oblika sveske, uopte nije primetio ima li i olovaka, te je sad, to mu je teko palo, naterao sebe da se jo jednom obazre po podrumu, i u tom trenutku ako sme tako sada, priseajui se, da napie oseti da se po podrumu obazirao naglas; bio je uveren da se njegovo osvrtanje moglo uti; da je ikoga zatekao u prostoriji (kao to sreom nije) taj neko bi smesta zaueno podigao pogled ka njemu, uvi (ne mogavi da ne uje) kako se lamata, kako se vrpolji, pogledao bi ga tako kao da mu je u trenutku sve postalo jasno, sve njegove misli; ili bi (makar) zastao na tren, zadravi dah i zateeno pokuavajui da odgonetne njegovu putanju, jer on se po podrumu kretao linijom koju ocrtava piak dok se razliva strmim kolovozom; linijom koju u autobusu ocrtava olovka na papiru ne opirui se turbulencijama, seizmografski reagujui na svako koenje, na svako naglo davanje gasa, linijom za koju se ni pod kojim uglom ne bi moglo rei da nekuda ide, putanjom koja se moda mogla zabeleiti ali koju nije bilo svrhe pratiti koja sama nije imala SVRHE, iz koje se nije mogla iitati nikakva namera, tek inercija, ali inercija specifine vrste, pod kojom se, bez obzira na proticanje vremena, kretanje nije usporavalo nego se, udljivo, as pojaavalo as slabilo, bez (na prvi pogled) shvatljivog razloga: tako se vrteo i meandrirao po podrumu u koji se spustio sa sveskom traei hemijsku i napokon se svrteo kod (sreno smiljenih) fiokica, ali pred njima zastade, kako je ve opisano, u neverici, zgroen to na toj arenoj gomili ne moe da nae najjednostavniju hemijsku olovku, zatim (to je takoe reeno) nekoliko puta glasno opsova i najzad se pope do kase spreman da prodavcima oita bukvicu: Neverovatno da dole nemate najobinije hemijske, da pritom stisne usne kao to to ine uvreeni starci koji smatraju da im je svako duan, da ih odmeri pakosno i, zato da ne, sitniavo, ali kao za inat, kada je priao kasi, oba prodavca su i dalje bila u poslu, i jedan, onaj koji nije bio pederko, ak se drznu da mu kae: Saekajte malo, na ta D. ljutito zamuri zamislivi sebe kako bi tek pobesneo da je umesto toga prodavac rekao Saekaete ili, jo gore, Bojim se da ete morati malo da saekate; ali ipak na sve nemo, gotovo neprimetno klimnu te stade, kao da je dokon, da zija po pultu zaposlenih, i tada, u mreastoj korpici u kojoj je stajao njihov pisai pribor, ugleda nekoliko najjednostavnijih hemijskih olovaka, koje se nisu nalazile u asortimanu knjiare: to ga je razgoropadilo i nateralo ()